Dvorac u Vlajkovcu, nekadašnja lepota, danas ruina…

Izvor: „Novosti“

 

BEJAHU vrlo turbulentni odnosi između Srba u Banatu i austrougarske vlasti, kada je ugledna grofovska porodica Močonji dobila trećinu atara sela Vlajkovac, kod Vršca, kojim je do tada u potpunosti upravljala druga grofovska porodica – Betlen. Bura revolucije, koja je te 1848. harala gotovo celom Evropom, zahvatila je i Vlajkovčane, koji su se bez dvoumljenja pridružili ustanicima upravo u borbi protiv feudalnog položaja, jer više nisu želeli da budu “grofovske sluge”.

vp-dvorac-vlajkovac_620x0
Ovako je izgledao u svome sjaju

Međutim, za samo tri dana austrijska vojska je ugušila ustanak, a deo pobunjenog stanovništva pobila ili porobila. A iz osvete, zato što su sebi dali za pravo da se bune, vojnici su najpre zapalili pravoslavnu crkvu, a zatim i selo. Bilo je teško, kažu istoričari, od zgarišta ponovo podići naselje, u kom je posle tog kataklizmičnog događaja bilo samo 1.183 žitelja, uglavnom Srba.

To, međutim, nije oteralo Močonjijeve iz Vlajkovca. Naprotiv. Plodna ravnica i bogati pašnjaci, pogodni za zemljoradnju i stočarstvo, omogućili su im da za samo deceniju toliko uvećaju bogatstvo da je grof Georg Močonji 1859. odlučio da na obodu sela sagradi velelepni poljski dvorac – kaštel, koji je u to vreme bio jedan od najlepših u Vojvodini.

Dvorac je izgrađen u klasicističkom stilu, sa bogatim elementima od kovanog gvožđa. Na uličnoj fasadi dominirao je ulaz sa četiri dorska stuba, dok je sva raskoš sačuvana za dvorište. Na toj strani se nalazio njen najreprezentativniji deo – kupola sa stilizovanim ljiljanima i gromobranom, kao i masivni trem. Dvorište su krasili uredno podšišani travnjaci, kroz koje su vijugale stazice, i fontana.

Dvorac u Vlajkovcu danas oronuo
Unutrašnjost dvorca bila je jednostavna. Činili su ga uzani i visoki hodnici i ne tako velike prostorije. Nije bilo dekorativnih elemenata. Jedino što se isticalo su stepenice, koje su vodile na sprat. Bile su ograđene bogatim ornamentima od kovanog gvožđa.

ZA OBRADU ZEMLjE 32 KILOGRAMA SLANINE
Dok je grofovska porodica uživala u raskoši dvorca, njihovo veliko imanje obrađivalo je pedesetak porodica, uglavnom mađarske nacionalnosti, koje su živele na samom imanju i brinule o oranicama i stoci. Njima je za obavljen posao uglavnom bilo plaćano u naturi. Tako je svaka porodica godišnje dobijala 1.400 kilograma pšenice, 400 kilograma kukuruza, 32 kilograma slanine, pola jutra zemlje za baštu, jedno i po jutro oranice, stan i ogrev.

– Ovo zdanje je 1888. nasledila grofova ćerka Georgina Močonji, koja ga je odnela u miraz porodici Bisingen-Nipenburg, udajom za grofa Rudolfa. Imali su bogatu biblioteku, sa više hiljada vrednih knjiga, skupocene ukrase, nakit, porcelan i stilski nameštaj – zapisao je Borivoje Kolarski u knjizi “Selo Vlajkovac u opštini Vršac”.

Grofovska porodica je tada iza dvorca, na mestu gde se nalazila velika bara, podigla jedan od najlepših parkova tog vremena, uređenog u francuskom i engleskom stilu. Baru su isušili, a u sredini parcele od pet hektara, koja je kasnije bila pošumljena i nekim retkim vrstama drveća, ostavili su samo jezerce bogato ribom. Na krajevima jezera bila su dva ostrva, koja su bila povezana mostićem.

U toj raskoši Bisingenovi su živeli sve do Drugog svetskog rata, kada im je imovina oduzeta, a oni proterani.

– U prvim danima posle oslobođenja, dvorac su koristili naši vojni avijatičari, da bi nedugo zatim tu bio formiran Dom za decu. Najpre su u njemu smeštani siročići nemačke nacionalnosti, a kasnije i deca bez roditelja iz cele Jugoslavije – piše Kolarski.
Dom je tu bio do 1953. godine, kada se u dvorac uselilo Poljoprivredno dobro “Ogled”. Oni su do 1962. raskoš uspeli da pretvore u ruinu. Nisu marili za održavanje dvorca i parka. Tu praksu je kasnije “nastavila” i država, koja je 1989. dvorac stavila pod svoju zaštitu kao spomenik kulture od velikog značaja – toliko velikog da je dozvolila da se krov uruši i potpuno uništi gornji sprat, da svi prozori ostanu bez stakla, a spoljna fasada totalno propadne. Takav izgled sablažnjava danas i meštane i prolaznike na prometnom putu Beograd – Vršac – Temišvar. Jedino što je odolelo zubu vremena, ali ne sija nekadašnjim sjajem, jeste raskošni park sa jezerom i drvena kupolasta kabina, u kojoj se poslednjih decenija nalazi skroman restoran “Jezero”.
POTOMCI TRAŽE POVRAĆAJ IMOVINE

Poslednja vlasnica dvorca bila je Rozelina Bisingen, čiji potomak, grof Franc fon Bisingen, danas živi u okolini Frankfurta. On je još pre desetak godina podneo zahtev za restituciju, iako je svestan da sam ne može ni da obnovi, ni da održava veliko zdanje. Zato je 2011. dao odobrenje da Grad Vršac potpiše ugovor o zakupu dvorca na 40 godina sa italijanskim konzorcijumom “Vega internacional”, koji je tu trebalo da napravi luksuzni hotel. Međutim, Italijani su vrlo brzo odustali od tog posla, navodno, upravo zbog pokretanja restitucije.

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s